Kako je otkrivena hijaluronska kiselina?

Hijaluronska kiselina ili hijaluronan je otkrivena davne 1934. godine i to slučajno, kao i većina organskih molekula.

Nemojte da vas buni deo imena sa kiselinom, u pitanju je vrsta složenog šećera, glikoz-amino-glikana. Ustvari, stalno se ponavlja disaharid (to je šećer iz dve komponente), koji se sastoji iz glukuronske kiseline (prva komponenta) i N-acetilglikozamina (druga komponenta) koji su povezani glikozidnim vezama (naizmenično): β(1,3) i β(1,4) vezama.

Lanac ponovljenih disaharida može da bude od svega nekoliko (kratki molekuli hijaluronske kiseline sa malom molekularnom masom) do nekoliko hiljada (dugi molekuli hijaluroske kiseline sa velikom molekularnom masom...logično), i uvek će se zvati hijaluronska kiselina.

Otkrili su ga naučnici Karl Meyer (Karl Majer) i John Palmer (Džon Palmer) koji su ga izolovali iz unutrašnjosti oka krave tj. iz staklastog tela.

Supstanca koju su izolovali u rastvoru se ponašala kao kiselina i imala staklasti izgled (grčka reč za staklo je hyalos), pa odatle i potiče naziv hijaluronska kiselina.

A kako je zatim ovaj molekul postao dermalni filer?

Potreba za biološkom supstancom koja ne izaziva velike alergijske reakcije, sa kojom je lako raditi, a koja hemijski može dodatno da se menja i modifikuje su od hijaluronske kiseline napravili veoma dobrog kadidata za primenu u estetskoj medicini, ali i u medicini uopšte.

Iako je prva asocijacija za primenu hijaluronske kiseline, dermalni filer, ovaj molekul ima itekako raznovrsnu i neprocenjivu primenu u tretiranju i lečenju različitih bolesti i u medicinskim istraživanjima. Npr. hijaluronska kiselina se može koristiti za tretman osteoartritisa, zatim zaceljivanje i zarastanje rana npr. dijabetičko stopalo, opekotina na telu. kao biomarker za različite bolesti itd. Neke od ovih primena su postale standard u medicini, dok se za druge primene protokoli još uvek razvijaju.

Hijaluronska kiselina ima veliki potencijal, i na neki način nije fer što je najpoznatija po tako trivijalnoj stvari kao što je peglanje bora.

Ali njena komercijalizacija i prodaja, kao i samo tržište diktiraju uslove i trendove, tako da je ovaj molekul uglavnom postao poznat po tome.

U suštini, svi fileri koji se koriste za podešavanje izgleda lica mogu da se podele u dve kategorije, a to su:

1. trajni fileri (i kao što samo ime kaže, traju zauvek) i

2. razgrađujući fileri (sa vremenom se u telu razgrađuju).

Ovo pre svega zavisi od vrste materijala od koga su napravljeni.

Trajni (materijala koji za stalno ostaju u tkivu) su najčesce silikonski implanti (ali mogu biti i drugi materijali).

Dok u razgrađujuće filere spadaju hijaluronski dermalni fileri (koji se još zovu i hijaluronski implanti) i kao što ime kaže, u koži se vremenom razgrađuje.

Hijaluron je dakle po hemijskoj prirodi složeni šećer i polimer.

Ustvari, hijaluronan je dugi lanac koji je sagrađen od ponavljanja istih manjih jedinica (disaharida), i u zavisnosti od toga (kao što je već navedeno) dužina mu je od par pa do nekoliko hiljada ponovljenih disaharida.

Za hijaluronske filere se obično koriste molekuli hijaluronske kiseline od nekoliko hiljada ponovljenih jedinica, koji imaju molekularnu masu od 0,8 do 1,2 MDa (800 hiljada do 1,2 miliona Daltona). Ukoliko ste se ikada odvažili da pročitate uputstvo za upotrebu vašeg dermalnog filera, sigurno ste videli da je napisana i molekularna masa preparata.

Ako niste, nema veze.

Kad smo već ovde samo kratko da objasnimo šta je to Dalton?

Dalton je jedinica izražavanje mase molekula i predstavlja 1/12 mase ugljenikovog C12 atoma u stanju mirovanja tj. 1Da =1,66 x 10(-27) kg. Ovo smo svi učili iz hemije u školi.

Dalje specifičnosti filera koji vam doktor ubrizgava zavise od tehnologije i načina proizvodnje (više o tome možete pročitati u daljim postovima), ali je početna molekularna masa filera obično u ovom obimu (0,8 do 1,2 MDa). Dakle, izuzetno dugi molekuli velike molekularne mase.

Hijaluron koji se koristi kao dermalni filer je ustvari natrijum-hijaluron po hemijskom sastavu. To znači da je natrijum dodat, da bi se hemijski stabilizovala hijaluronska kiselina i tako nastaje hijaluronan. Ovo je čest slučaj sa mnogim lekovima i rastvorima.

Kako se danas proizvodi hijaluronski filer za peglanje bora i dodavanje volumena?

Postoje dva glavna načina proizvodnje hijalurona, a to su: ekstrakcija iz biološkog izvora i biotehnološki način.

Prvobitno se hijaluronan dobijao ekstrakcijom (izvlačenjem) već potojećeg molekula hijaluronske kiseline iz nekog biološkog izvora tj organizma, i to obično iz krestica kokoški i petlića (crveni deo). Kod nekih ljudi zbog životinjskog porekla hijalurona javljale su se alergijske reakcije.

Sa razvitkom biotehnologije većina proizvođača je prešla na novi način proizvodnje (koji je i znatno jeftiniji i efikasniji), gde se željeni molekul prvo dizajnira i klonira, a zatim se industrijski proizvodi zahvaljujući bakterijskim sojevima Streptococcus equisimilis i Bacillus subtilis (sojevi streptokoke i bacilusa).

Biotehnologija omogućava proizvodnju željene ljudske verzije hijaluronske kiseline tj. glikozaminoglikana u ogromnim količinama. U procesu proizvodnje, hijaluronska kiselina se dalje prečišćava i na kraju je u obliku praha ili kao rastvor sa željenom (određenom) koncentracijom.

Dodatno još može i da se modifikuje metodom kroslinkovanja (međupovezivanja različitih molekula hijalurona u trodimenzionalne mreže).

Ovim načinom proizvodnje opasnost od alergisjkih reakcija se znatno smanjuje, a sam hijaluron kao biometerijal dobija nove osobine slične osobinama hijaluronske kiseline u našem vezivnom tkivu.

Ovo bi bio mali uvod, a za sve one koji koriste dermalne filere, bitno je da pogledaju i znaju sledeće:

kolika je molekularna masa i kolika je koncentracija hijalurona u fileru i

da li vaš filer kroslinkovan?